Odbrana doktorske disertacije koleginice msr Milene Kojić „Smeh i humor iz perspektive figuracijske sociologije Norberta Elijasa“ biće održana u subotu 14. oktobra u 12h u Kino sali Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Tekst disertacije disertacije možete pronaći ovde.
Tročlanu komisiju za ocenu i odbranu doktorske disertacije čine:
- prof. dr Ivana Spasić, predsednica
- prof. dr Aleksej Kišjuhas, član
- prof. dr Pavle Milenković, mentor
Apstrakt disertacije
Ova disertacija bavi se analizom nezavršenih i neobjavljenih rukopisa i nacrta Norberta Elijasa za „Esej o smehu” sa ciljem koncipiranja figuracijskog objašnjenja smeha i humora. U uvodnom poglavlju data je analiza razvoja figuracijske sociologije kao i njene recepcije u „mejnstrim” sociološkim krugovima, te se ukazuje na mesto koje zauzimaju fenomeni smeha i humora u Elijasovoj sociologiji.
Drugo poglavlje posvećeno je rekonstrukciji konteksta u kojem su nastale ideje za „Esej o smehu”. Neophodnost razumevanja intelektualnog konteksta u kojem su nastale ove ideje ogleda se u činjenici da je Elijas razvio poseban stil implicitne kritike i polemike sa drugim autorima i školama mišljenja. Fokus ovog poglavlja jeste na ključnim elementima iz njegove biografije, sa posebnim naglaskom na preovlađujuću intelektualnu klimu u Velikoj Britaniji, sredinom 20. veka, s obzirom na to da je tekst nastao dok je Elijas radio kao redovni profesor na Univerzitetu Lester (1954–1962).
Naredno poglavlje obuhvata analizu Elijasove specifične paradigme za sociološku misao kao i jedinstvenog skupa figuracijskih koncepata, koji mogu da razreše niz ključnih dilema u sociologiji. Poseban naglasak jeste na činjenici da je Elijas razvijao koncepte i teorije kroz čitavu naučnu karijeru, te je u analitičke svrhe moguće razdvojiti njegova istraživanja u okviru istorijske sociologije i razvoj teorije o procesu civilizovanja – od njegovih ideja o razvoju naučne sociologije i ukazivanja na njeno mesto na „kontinuumu nauka”, a zatim i od knjiga i radova koji su posvećeni eksplicitnom razjašnjenju određenih koncepata i aspekata njegove teorije, kao što je to slučaj sa analizom „kopče” između biološke evolucije i društvenog razvoja.
Četvrto poglavlje posvećeno je analizi dokumentacione građe, sačinjene od tri plana za esej, koji često čine različite verzije istih ideja, zatim ručno zapisanih podsetnika, ispravki i dodataka, teza za predavanje, kao i isečaka iz novina. Određeni fragmenti iz dokumentacione građe uređeni su i objavljeni; međutim, veliki deo teksta, naročito delovi koji se tiču Elijasovih zapažanja o humoru, ostali su neobjavljeni. Analiza je zasnovana na povezivanju ideja iz rukopisa i nacrta sa konceptima i teorijama figuracijske sociologije.
Zatim, u narednom poglavlju izdvajaju se ključne pretpostavke iz „Eseja” o „kopči” između bioloških i društvenih aspekata smeha i humora ili, u Elijasovim terminima, „preplitanja naučenih i nenaučenih procesa ljudskog znanja, ponašanja i emocija”. Pomenute pretpostavke stavljaju se u kontekst savremenih teorija o evoluciji smeha i „protohumora”, te se naglašava evoluciona i razvojna veza između ovih fenomena. Takođe, ukazuje se na povezanost između Elijasovih argumenata i pristupa neurosociologije.
Šesto poglavlje obuhvata nacrt teorije o procesu civilizovanja smeha i humora, te ukazuje na kontekste u kojima su nastale „klasične teorije” o ovim fenomenima. Proces civilizovanja smeha i humora obuhvata i savremeni kontekst, koji podrazumeva „informalizaciju” i „funkcionalnu demokratizaciju”. Egalitarniji način difuzije stilova, praksi i ukusa doveo je do suptilnijih načina izražavanja statusnih razlika i nejednakosti, što humoru obezbeđuje specifično mesto u savremenom društvu. Prema tome, humor se dovodi u vezu sa simboličkim, ali i sa tzv. kosmopolitskim kapitalom i kreativnošću.
Konačno, smeh i humor koncipirani iz perspektive figuracijske sociologije u disertacji stavljaju se u odnos sa savremenim sociološkim pristupima objašnjenju pomenutih fenomena. Ovo poglavlje posvećeno je ukazivanju na nedostatke savremenih socioloških pristupa, te i na mogućnosti razrešavanja postojećih izazova putem jasno koncipirane istorijske dimenzije i jedinstvenih koncepata figuracijske sociologije.U zaključnom poglavlju ukazuje se na teorijske inovacije „Eseja o smehu” u odnosu na ranija Elijasova dela, te na mogućnost reinterpretiranja figuracijske sociologije u novom pojmovnom ključu problema smeha i humora. Takođe, ukazuje se na moguće doprinose reinterpretirane figuracijske sociologije različitim sociološkim disciplinama, kao i studijama kulture i kulturnih i kreativnih industrija.